Formalno sam u oblast bezbednosti od požara ušao 15. septembra 1978. kada sam počeo da radim u Inspektoratu protivpožarne zaštite u Beogradu. Načelnik Inspektorata Miloje Tomić i tada vođa grupe Miodrag Kadić su me dobro primili. Nisam imao iskustvo na poslovima pregleda investiciono-tehničke dokumentacije s aspekta požarne bezbednosti, pa ni rojektovanja. Povremeno je dolazio i spoljni saradnik dipl. maš. inženjer Sekula Kiković, penzioner. Kiković je bio već savetnik u Galenici i osetio sam da je od onih retkih pravih inženjera. Povremeno je na moja pitanja davao iscrpnije odgovore od kurtoaznih, upućivao me na rusku literaturu o provetravanju i ventilaciji (govorio mi je... nađi knjigu Baturina .. našao sam je tek 20 godina kasnije). Tada sam već znao da je nekad dovoljno da sa nekim majstorom učenik bude 6 sati i više nauči od onog prosečnog koji ga uči sitnicama 6 godina.
--Načelnika Uprave Vladimira Pekovića viđao sam retko ali se njegovo prisustvo osećalo - u odbrani od intervencija spolja. O njemu nisam znao skoro ništa, nije nikad pričao o uže stručnim problemima - tek posle 20 godina čitao sam njegove radove iz vremena oko 1975. i saznao sam da je itekako znao svoj posao. Uslovi za korektan rad u organu gradske uprave su bili dobri. Kako su se poslovi uvećali bio je potreban još jedan tim inženjera (tehnolog, arhitekta, elektro i mašinski) i u to vreme primljeno je četvoro (Mira Trkulja, Marta Prnjat, Radovan Jovanov i ja). Uz nesebičnu pomoć rukovodilaca i kolega brzo smo počeli da radimo sve složenije poslove.
--Kako je 1975. posle izmene Zakona o zaštiti od požara, uvedeno pribavljanje saglasnosti (umesto neobavezujućeg mišljenja) bilo je sve više posla i gradile su se sve složenije zgrade, a bilo je i zanimljivih industrijskih i drugih tehnologija. Naravno proučili smo odgovarajuće zakone, tehničke propise i neke standarde ali je nekad bilo potrebno i da se koristi nešto više. Učilo se od mnogih projektanata, proizvođača opreme, uvoznika i zastupnika, ali i od prvih naših stručnjaka koji su osmišljavali sisteme bezbednosti složenijih objekata.
--U kancelariji kolega sam našao sveske prevedenih NFPA američkih kodova /dobre prakse/, i nekoliko časopisa FIRE iz predhodnih godina. NFPA smo povremeno koristili ali na vatrogasne časopise niko nije obraćao pažnju. I tada je u časopisu FIRE bilo dosta reklama za vatrogasnu opremu i kraćih članaka o požarima ali je povremeno bio i po neki prilog iz preventive.
--Mene su zaintrigirala 3-4 članka. Tri su se odnosila na prva iskustva u poslediplomskoj nastavi o zaštiti od požara u Edinburgu a data su i ispitna pitanja za nekolicinu prvih studenata. Smatrao sam da sam naučio nešto više od prosečnog studenta termodinamiku (odslušao sam nešto i na poslediplomskim studijama o tome, imao više knjiga o sagorevanju i dr. srodnim oblastima) ali ispitne zadatke prof. Davida Rahsbash-a i dr. jedva da sam razumeo. Intuitivno sam osetio da će od toga nešto biti i možda malo i iz sujete i inata počeo da tražim ono što su Britanci počeli da razvijaju. Ti Britanci su eksperimentisali i analizirali uz pomoć nešto prostije matematike (od ruskih autora) ali su dolazili do izraza koji su se primenjivali u izgradnji objekata. U jednom od brojeva FIRE bio je i članak Margaret Law o dinamici požara u prostoriji u funkciji specifičnog požarnog opterećenja i ventilacionog faktora (odnosa površine otvora prema površini zidova).
--Britanci, i naravno oni preko Atlatntika, su shvatili da treba da krenu novim putevima i da je teorija ložišta za probleme požara zabluda. Dolazile su i novije ruske knjige u kojima je bilo sličnih pogleda a pojavila se i knjiga našeg čoveka dr. Dragoljuba Stojanovića, iz Niša, za studente Fakulteta zaštite na radu - pisana na osnovu saznanja iz te ruske literature.
Trebalo je ići dalje: želeo sam da saznam gde su centri u kojima se to radi, koji su to ljudi, posebno oni najbolji u svetu, dokle su stigli u istraživanjima. I onda 1985. neočekivan dar - uzimam u knjižari Introduction to Fire Dynamics Dougala Drysdale-a. Prva knjiga napisana za poslediplomce u Zapadnom svetu po predavanjima koje je Drajsdel držao u Edinburgu i na WPI, u USA. Preveo sam skoro celu knjigu i tih godina napisao svoje prve radove, izlagao ih na savetovanjima u Beogradu, na Bledu, u Sarajevu, Neumu, upoznao sve koji su u Jugoslaviji nešto više znali i uradili.
--U međuvremenu bilo je nekoliko događaja - najvažniji za moje dalje učenje je bila izgradnja hangara za avione JAT-a u Surčinu. JAT je trebao da projektantima predloži sistem zaštite velikog hangara i opredeli se za nemački ili američki koncept. Dobio sam zadatak da proučim NFPA regulativu o hangarima (tada već bilo više stotina strana) a zatim smo krenuli u konsultacije u Frankfurt (najveći hangar na svetu), Cirih i Beč (sličan našem-oko 110 sa 70 m, za dva džambo aviona). Imali smo svesrdnu podršku Lufthanse, Swissair-a i austrijske aviokompanije, uprava aerodroma i ljudi koji su za njih radili sisteme bezbednosti od požara, od idejnih rešenja do izvođenja. Mnogo smo pričali, razmatrali koncepte, gledali crteže, obilazili i probali instalacije.
--Kasnije je za naš hangar projektovan sistem zaštite po nemačkom konceptu (oslanjanje na tehniku ali i obučeno osoblje) i kasnije je nešto (glavni objekat) od predviđenog kompleksa izgrađeno, ugrađeno i ispitano.
--Tokom 1986. uhodali smo se i u vršenju poslova tehničkih pregleda i stekli nova iskustva Dobio sam i nekoliko priznanjana na poslu, bio šef odseka a zatim načelnik odelenja za nadzor (0bjekata koji se koriste - dakle malo po strani od onog čime sam se sve više bavio).
Znao sam šta se u vrhu dešava. Pravi pioniri požarne bezbednosti u desetak centara u svetu bili su već zreli ljudi a dolazila je velika navala mladih sa poslediplomskih studija. Nekoliko univerziteta u zemljama jakog obrazovanja formiralo je odseke za probleme požara i jačao je rad u institutima i laboratorijama.
--Odlazio sam kod dr. Cvetkovića u IMS i povremeno u Savezni zavod za standardizaciju kod Damjana Brankovića i Ksenije Ivanović. Tamo sam se susretao i sa dr. Dragutinom Redžićem, savetnikom u SSUP, koji je bio prilično uzdržan - ali smo našli zajednički jezik kad smo otvorili priču o njegovim člancima koje je objavljivao već tokom oko 20 godina.
Prva faza učenja i rada se tada (posle oko 8 godina) zaokruživala. Mogao sam da nastavim da rutinski obavljam službene poslove ali bilo je novih izazova i neko je morao da bavi 'koskama' koje su dolazile. Naravno nisam bio sam u tim problemima - radilo se timski i to je bilo skladno.
II faza
Kako obično biva mnogi počeci budućih tokova bili su u predhodnom periodu.
Naučio sam kako se radi na donošenju standarda. Posećivao sam nekoliko ljudi na tehničkim fakultetima, nekad i sa M. Kadićem, u pokušaju da nekog od profesora, ili bar asistenata, zainteresujemo za praktične probleme. Po neko se uključivao bar povremeno u ovu novu oblast. Iskoristio sam neke prilike da 'nateram' neke firme da po nešto ispitaju na dejstvo požara. Napisao sam pravilnik t. n. za pristupne puteve. okretnice i uređene platoe za vatrogasna vozila u blizini objekata povećanog rizika od požara - verovatno još jednini u svetu.
--Najbolja laboratorija za požarna ispitivanja u državi je bila u Sarajevu u Institutu INZA. Radili su pametno na razvoju ali je verovatno uspeh Instituta bio i u tome što je značajan deo vojne industrije bio u Bosni, radila se gasifikacija Sarajeva i vlada BiH je finansirala mnoge projekte istraživanja, pomagala u opremanju instituta, obrazovanju stručnjaka. Odlazio sam u Sarajevo gde sam savetovao da se vrše ispitivanja na novim vrlo savremenim ispitnim pećima. Tamo sam upoznao više istraživača a najbolju saradnju sam imao sa dr. Esadom Hadžiselimovićem, najboljim stručnjakom koga je ondašnja Jugoslavija imala. Direktor instituta INZA bio je mr. Ratko Vujović sa kojim sam imao dobre odnose. T mi je omogućilo da objavim više članaka u časopisu /Požar, eksplozija preventiva/ koji je INZA izdavala, još od 1980.
--Primarni timovi su se popunjavali novim radnicima ali imao sam utisak da se ne održava ono drugarstvo pa i kolegijalnost koje je postojalo u mirnija vremena (1978 - 1986). Timovi su postajali sve heterogeniji i po godinama života, iskustva, motivisanosti za kreativniji timski rad. Ipak primljeno je na rad i nekoliko vrednih mlađih ljudi koji su posle preuzimali sve složenije poslove - među njima su se isticali Miodrag Isailović, Lukić Milomir i Glavonjić Milovan.
--Tada sam unapređen za zamenika načelnika Uprave. Za komandanta vatrogasne brigade je postavljen tada mlad čovek Mladjan Dragan, ali već sa solidnim iskustvom u brigadi. Nisam se nametao ni njemu ni njegovim saradnicima. S vatrogascima sam imao uvek dobre odnose i visoke cenio njihov rad, posebno znajući čime i kako rade. Po službenim obavezama išao sam na mnoge požare i tehničke intervencije u bilo koje doba dana i preživljavao mnoge njihove borbe. Držao sam nastavu na brojnim kursevima za vatrogasce i inspektore iz domena preventive i pokušavao sam da radim na povezivanju preventivaca i vatrogasaca.
U to doba počeo sam da se nešto više 'guram' u donošenje i ažuriranje standarda i Damjan me je sve više uvažavao kao saradnika (možda zato što se Redžić usled bolesti povukao i nije imao koga bližeg). Međutim sem izmena pravilnika o hidrantskoj mrežinešto značajnije nismo uradili - iako je bilo dosta planova. On je poslat u penziju i neko vreme SZS po tom pitanju ništa nije radio. Bio sam i u komisiji za građevinarstvo i tu smo uradili veći broj prevoda ISO standarda.
--Sa Esadom sam se viđao i u nekim drugim prilikama (Jugoslovenska savetovanja u Novom Sadu na po dve godne itd.). Jednom prilikom poslao mi je fotokopije znatnog dela zbornika radova sa I kongresa IAFSS-a u Berkeleju (Berkliju), Kalifornija. 1985.
Nekoliko naučnh radnika i vrhunskih istraživača je 1984. u Borehamwood-u usvojilo
prelog da se formira međunarodna asocijacija istraživača koji se bave oblašću
koju su nazvali Fire Safety Science (za razliku od predhodnog termina Fire Protection).
--Tako sam dobio detaljniji uvid u rad prvih 100. (bar onih koji pišu na engleskom, među njima i naravno značajan broj Japanaca, Šveđana, Finaca itd. ). INZA je bogatila svoju biblioteku, dopunjavala opremu i radila na više zanimljivih projekta evropskog nivoa. Odlučili smo da počnemo da pišemo knjige zajedno i naša prva knjiga trebala je da obuhvati karakterizaciju materijala i konstrukcija na dejstvo požara. Knjigu smo relativno brzo pripremili i opremili nizom standarda. Knjigu je izdao institut INZA i ja sam dobio samo 5 primeraka neposredno pred prve političke i druge napetosti u Bosni. Moguće je da je neznatan broj primeraka te knjige dospeo kasnije u Srbiju.
--Učestvovao sam u pregledu brojnih izgrađenih zgrada, reviziji projektne dokumentacije za mnoge važne objekate, vodio brojne razgovore u gradu. U redovnom poslu nailazio sam na mnoge probleme i pokušavao po negde da učinim nešto više od normalnog. Posebno su u jadnom stanju bili mnogi objekti kulture i obrazovanja i tu sam osećao potrebu da pišem informacje o neposrednim opasnostima za ljude i nacionalna dobra.
--Kako je poznato tokom 1990. došlo je do suštinskih promena u društvu - puna centralizacija vlasti definisana novim Ustavom, ponižavanje Beograda i mnogih drugih u ime borbe protiv autonomaša, separatista; uz to išla je privatizacija, korupcija, kriminal. Kriminalci i 'spretni' su ušli u poslove divlje izgradnje i dogradnje objekata što se odražavalo i na naš posao. Znanje i veštinu je trebalo uložiiti da se spreči ruženje Beograda i snižavanje bezbednosti do nivoa kad greške obesnih i propusti mogu dovesti do masovnijih tragedija.
U vreme sankcija nije bila moguća nabavka ni knjiga i časopisa, kako zbog toga što
organizatori blokade nisu dozvoljavali ni promet životno važnog medicinskog
materijala za bebe a kamoli knjiga i časopisa. Do tada sam pratio časopis NFPA - Fire Technology i neke druge. Bilo je sramotnih prekidanja kontakata ali i ljudi na zapadu koji su znali koje se igre igraju i koji su nam pomagali. To se videlo i u izgradnji stajališta Vukov spomenik.
--U izgradnji stajališta Vukov spomenik učestvovao sam skoro od početka, prvih radnih
sastanaka. To je za mnoge bio izazov koji se javlja jednom u životu. To je bio projekat kog mnogi u početku nisu razumeli ali je ipak bilo onih opreznih koji su shvatili da treba da pitaju one sa iskustvom. Imao sam dovoljno mogućnosti da na brojnim sastancima izlažem potrebu da se prave scenarija udesa, (stizale su i informacije o takvim događajima u svetu), mnogi su počeli da korektnije shvataju opasnosti, ali bilo je i smutljivaca koji su cenili da naduvavam problem. Sumnje su raspršivane postepeno kako smo izvodili probe paljenja vatre u vagona i to u stanju mirovanja (po mom scenariju) na koloseku ranžirne stanice u Zemunu. Kasnije smo prešli i na ispitivanja razvoja požara u samom tunelu (na starim ali kompletnim putničkim vagonima /! / pa su mnogi bili uplašeni i tvrdili da to niko, bar u Evropi nije radio) kada je trebalo da se pokaže uticaj ambijenta na razvoj požara. Mnogi su tada prvi put i čuli da treba da izrađuju elaborat o scenariju požara, planiraju detaljno eksperiment sa velikom vatrom, mere više parametara požara, snimaju ... registruju.
--Za mnoge je to bilo više od snimanja uzbudljivog trilera. Bilo je i filmadžija i reportera TV. Bilo je naravno i naivaca koji su nudili da koriste dimne bombe, generatore dima i sl. rekvizite. Ipak oni koji su vodili poslove razumeli su moje tumačenje da nema surogatnih rešenja i da nam treba jaka vatra u vagonu. Mnogi su mislili da smo preterali ali je ulog bio preveliki - trebalo je probati može li drenčer da kontroliše požar u predviđenom vremenu i koliko je učinak instalacije kontrole dima, kako se sve to ponaša i kad radi na rezervnom napajanju itd.
--Probe su rađene oko ponoći u skoro završenom stajalištu a dopunjavane su kako su pojedini sistemi stavljani u funkciju - dojava požara, automatsko gašenje i odimljavanje, i mnoge druge instalacije i uređaji. S obzirom na brojna ograničenja i nepovoljna osnovna rešenja (vrlo duboka stanica, nepovoljno rešenje kretanja ljudi - posebno u slučaju evakuacije - na 'silu' nađena rešenja za 4 izlaza - od kojih se realno koristi samo jedan dok su ostali putnicima nepoznati - i više su kao neki 'rezervni' a ne kako bi jedino bilo umesno, alternativni, putevi evakuacije).
--Izgradnjom tog stajališta se, iz pozadine, bavio i sam politički vrh Srbije. Bio sam u mnogim situacijama i prijatno iznenađen strpljenjem nekih politički poznatih ljudi da podrže sve što smo tražili da se ugradi, proveri. Nekoliko mlađih inženjera Energoprojekta, CIP-a, Instituta Kirilo Savić itd. radilo je posao sa velikim zalaganjem i strašču da stvore nešto što ima vrhunske domete u Evropi. S obzirom na uslove u kojima se to radilo i sve drugo cenim da su mnogi tek kasnije shvatili šta se tu događalo. Za one hrabre i uspešne taj posao je bila visoka škola koja im je dala samopouzdanje za druge izazove, kod nas i u svetu. Što se tiče rešavanja požarne bezbednosti to je bio objekat vrhunske složenosti i svetskih izazova. Tako visoki zahtevi se nametnu zbog teških slabosti osnovnih planerskih rešenja.
-- Ovako se došlo do iznuđenog koncepta da se planerske i greške osnovog idejnog rešenja tvrdoglavo ne priznaju, odbija svaki prigovor (bar na idejno rešenje koje se moglo menjati ako se već nije moglo prevazići to što je trasa tako duboko) - i traži podizanje nivoa bezbednosti instalaterskim merama (ovde i nekim putevima evakuacije kojih ima - samo na broju). U takvim slučajevima se obično pokaže da ljudi koji objektom gazduju žive u stresu da sve to održavaju godinama u ispravnom stanju a ono ipak zastareva, gubi na kvalitetu .. ako ni zbog čega ono zbog korozije. U samom završetku (kad je ono najvažnije bilo odrađeno) nisam učestvovao - dobio sam novu dužnost,... kao da sam sa tog posla elegantno sklonjen. Međutim i meni je to donekle odgovaralo i novim radnim mestom sam bio zadovoljan.
-- Prošlo je više od 14 godina i nije napisana monografija o tom poslu - naše građevinarsto je tu priliku propustilo. Oprema za bezbednost je tada bila vrhunska ali i njeno vreme pouzdanosti (i kod besprekornog održavanja) prolazi.
-- Skoro u isto vreme počela je u Beogradu gradnja i dva izuzetna objekta: Narodna banka na Slaviji i Beogradska arena. Srećom i tu je bilo bar po nekoliko odgovornih ljudi na važnim mestima koji su shvatili da imaju probleme požarne bezbednosti i hteli su da nađu dobra rešenja. Nažalost i na tim poslovima neko ko se potpuno preda poslu ne izdrži stresove (kao izuzetan inženjer Roknić - radio u nadzoru izgradnje banke).
-- U vreme kad su sankcije malo popustile ukazala se prilika da jedna naša grupa od na izložbu opreme za požarnu bezbednost i sprečavanje provala, video nadzora i sl. u Birmingemu. Dok se put pripremao došao sam do osnovne knjige koja se obično naziva 'biblija' - priručnik SFPE (društva američkih inženjera požarne zaštite) - delo na oko 1500 strana od oko 50 vodećih istrađivača, engleskog govornog područja). To je bilo ono pravo. veliko vrelo za naredne godine učenja i transfera znanja kroz radove koji su nastajali u rešavanju naših problema. Za mene je posebno važna bia poseta laboratorijama u Borehamvood-u. Tako smo jednog lepog dana početkom maja malim busom ušli u Melrouz aveniju i dvorište u kome su ispred upravne zgrade bile dve table - FPA i LPC.
-- Priznajem da sam bio uzbuđen. Primio nas je dr. Denej, ali se izvinio i prepustio nas svom nasledniku. Počeo je obilazak laboratorija. Zaista je imalo šta da se vidi i čuje. Znao sam iz ranijeg učenja ko je tu radio ali mnogi istraživači su već otišli dalje, neki i novi laboratorijski kompleks BRE u Garstonu a neki mnogo dalje. Tada se već znalo da je 'guru' - dr. P. H. Thomas otišao dalje. Međutim u zanosu sam postavljo i neka (za mene obična) pitanja. Tako sam šefa laboratorije za građevinska ispitivanja pitao kolika je snaga peći. Gledao me je radoznalo a onda je odgovorio da je on na tom mestu od nedavno i da to još nije saznao. Malo sam se ohladio. Druga faza mog učenja se završila (nekom vrstom hodočašća hramu gde je razvoj nauke o požarima počeo, ali i uz izvesno razočarenje. Moguće da je jedan deo tamošnjih istraživača sa kojima sam razgovarao bio frustriran osipanjem stručnjaka i izmeštanjem atraktivnijih programa na nove lokacije.
III faza
Na mestu načelnika odelenja za nadzor u izgradnji objekata bio sam zadužen za nadzor u fazama izgradnja koje obuhvataju planiranje (davanje sgalasnosti na urbanističke planove), projektovanje (davanje saglasnosti na projektnu dokumentaciju) i tehnički pregled (odobrenje za upotrebu da su predviđene mere zaštite sprovedene). Dokumentacija za sve značajnije što je građeno je trebala da prođe kroz moje ruke i naravno saradnika, malog odeljenja koje je neposredno radilo na tome. Međutim najznačajnije objekte sam 'radio' neposredno, kako je i dužnost nalagala, odlazio sam na brojne sastanke u gradu, planeri i projektanti su dolazili i do nas.
-- Učestvovao sam u više analiza požara a o nekima sam pisao (sa starešinama Vatrogasne brigade) i saopštavao o zapažanjima na savetovanjima. Savetovanja Previnga su održavana svake dve godine. U pripremi nekoliko sam učestvovao i skoro redovno imao po jedan ili dva rada. Više mojih radova objavljeno je i u Previngovom časopisu Preventivni inženjering. U to vreme dolazilo je do mene više studenata i studenata poslediplomaca sa raznih fakulteta radi uputstva i literature za obradu seminarskih, diplomskih, magistarskih radova. Pomogao sam i dvojici koji su spremali doktorat i uspešno odbranili teze.
-- Savetovanja su bila prilika da pozovemo u goste i nekoliko poznatih Rusa. Bio je tu i Baratov, Kuljba ali sa Nikolajem Brušlinskim sam imao veliko zadovoljstvo da budem nešto duže - kako u Beogradu, tako i prijatnom izletu u Vrnjačkoj banji u organizaciji Mlađana Dragana, koji je i pozvao slavnog profesora Velike škole (danas Akademije požarne bezopasnosti, MVD, u Moskvi). Pričali smo o mnogim temama, stanju požarne bezbednosti u svetu i kod nas, Drajsdelovoj knjizi (koja je bila prevedena na ruski), SFPE priručniku, programskim paketima (i nekim ruskim) , mogućnostima da se uopšte rade dobri proračuni razvoja požara u prostoriji. Kao doktor matematike predavao je na čuvenoj ruskoj visokoj školi a imao je više doktoranata na teme organizacije i funkcionisanja udesno-spasilačkih službi velikih gradova. Jedno vreme sam se bavio i tim problemima s obzirom da je to i nama trebalo i da sam praktično i na tome predhodnih godinama radio ali potpuno empirijski (dok su Rusi 'udarili' po svemu tome matematički). Dragan Mladan se tome posvetio i doktorirao na toj temi.
-- Proleće 1999. je posebna priča. Nismo samo gledali kako naše objekte ruše i pale avioni i rakete onih 'koji nam žele dobro' i izvode 'kampanju'. Objekti su gašeni i ljudi spašavani. Malo se o tome pisalo. Trebalo bi da je neko to snimao za buduće generacije Evropljana. Dr. Mlađan i ja (sa još nekoliko saradnika i velikim brojem pomagača projekta) smo dali mali prilog našeg viđenja i tih nedelja u lepoj monografiji koja je obuhvatila period od oko 140 godina razvoja profesionalne službe zaštite od požara u Beogradu. Dr. Mlađan je velikim naporom i uz podršku mnogih ličnih prijatelja /iz RTV Beograd/ napravio i prigodan film.
Stručne analize u domenu požarne bezbednosti (bar ponašanje konstrukcija) nisu rađene ni kasnije kada su mnogi objekti sanirani ili se pristupilo rušenju.
-- Tokom jeseni počeo sam da pišem tehničku preporuku kasnije označenu kao JUS TP 21.
O tome neočekivao dugom 'poduhvatu' sam dovoljno napisao u knjizi sa komentarom,
koja je objavljena kasnije. Kako sam imao dovoljno godina staža za penziju bilo je samo pitanje vremena kada otići. To se nije dogodilo ni krajem 2000-te, kada je došla nova vlast.
Bilo je u završnoj fazi obnova nekoliko desetina velikih objekata i privođenje kraju izgradnje drugih. Najveće angažovanje imao sam oko mnogih detalja za Narodnu banku a zaoštravali su se problemi oko Beogradske arene.
-- O Beogradskoj areni je izašla jedna monografija u vreme kad su grubi građevinski radovi bili izvedeni. Ja sam tada mogao napisati jednu knjigu samo o rešavanju dva-tri problema ove zgrade. Uostalom pisao sam ranije u nekoliko članaka o razvoju požara u prostorijama vrlo velikog volumena nadajući se da će neko i to čitati i koristiti kod izrade scenarija za izradu elaborata i pripremu ispitivanja koja su usledila.
-- Tek što sam penzionisan angažovan sam na rešavanju problema zaštite krovne konstrukcije arene sa prednapregnutim užadima. Kako je još ranije bilo odlučeno da se primeni vodena magla trebalo je naći potencijalnog isporučioca. Dr. Đorđe Simić, koji je radio na poslovima bezbednosti od požara u fazi projektovanja predvideo je da se koristi rešenje vodeće firme u toj oblasti Fogteh iz Kelna a u igri je bila i stara i firma Minimax iz mesta Bad Oldesloe, kod Libeka. Organizovan je put i bili smo gosti Minimaksa i Fogteha. Kod Fogteha smo videli sam vrh te tehnologije. Bio sam sa kolegama u prostoriji gde se gasi požar neposredno kod računara koji radi i ostaje da radi dok traje gašenje - da smo bili u prostoriji i izašli samo malo ovlaženi, ali ne mokri! Međutim neko se po našem povratku setio da treba da se raspiše međunarodni tender i da se otvore mogućnosti i za druga rešenja.
Nisam se protivio da se stvari vrate na unazad - što bi u slučaju da se izvede čisto građevinsko rešenje /pasivna zaštita/ bilo i pouzdanije - ali su zagovornici rešenja da ostane konstrukcija užadi vidljiva 'stali na noge'. To je bila apsurdna situacija - neko normalan bi svoju grešku 'sakrio' i zaštitio. Međutim ovde je greška prikazivana i hvaljena u svetu, koristio se argument da nema rezerve nosivosti da se snopovi užadi izoluju nekom iole težom izolacijom i sl. i trebalo je naći dovoljno dobro 'nevidljivo odelo' otpornosti na požar od 60 min ili bar 30 min da se u vatri 'greška' ne pregreje.
To je bio poznat problem - da se neko elegantno rešenje, koje ima slabost u domenu bezbednosti, po svaku cenu održava, i a traži se od bezbednjaka da oni naprave rešenje zaštite koje se ne 'vidi'. Ima u svetu i takvih firmi koje to rade po principu - što veći rizik veća i 'premija osiguranja'.
-- Dobila je posao firma koja je za partnera imala relativno poznatu malu firmu iz Švedske koja je radila instalacije vodene magle za zaštitu brodova. Šveđani su ponudili ispitivanja na modelu u SP laboratoriji u Borosu. Tako je izabrana ekipa u kojoj sam bio i ja stigla u Stokholm, pa u Geteborg i dalje u Boros, u divan naučno-istraživački park. T u sam video i po nešto i radio u najmodernijoj laboratoriji u kojoj je već slavu stekao istraživač Magnus Arvidson. Magnus je bio jedini Evropljanin koji je učestvovao u izradi prve verzije NFPA 750. Odmah je shvatio problem i ponašao se vrlo konstruktivno. Imao sam sa njim korektne razgovore ali i on je shvatio da je put do rešenja dug i da je firmi koja je dobila posao potreban dodatni razvoj.
Na povratku u Beograd shvatio sam da nisam više potreban a i da ne mogu da se dalje borim sa tim problemima i posle predaje izveštaja napustio taj posao. On se odužio još oko 2 godine i verovatno je to vreme iskorišćeno da se problemi izbora odgovarajućih mlaznica i neki drugi reše. Sticajem okolnosti neki ključni ljudi su na tom poslu su umrli ne dočekavši da arena bude službeno primljena (iako je bila u upotrebi - povremeni koncerti, sportske i druge priredbe).
-- Posle sam bio na čuvenom sajmu u Hanoveru, ('crveni petao' - koji se održava jednom u 5 godina). Sajamski kompleks je inače najveći na svetu. Odalte smo išli u posetu VdS-u (obišli laboratorije i bili lepo primljeni od našeg prijatelja Mihaela Šnela.
Februara 2007. bila je jedna naša ekipa, u organizaciji našeg društva DITUR na izložbi u Moskvi. Pokušao sam da stupim u vezu sa N. Brušlinskim, koji je već bio u penziji, ali mnogi koji bi trebalo da ga znaju u Moskvi nisu znali nešto više o njemu. Posle mnogo pokušaja uspeli smo da nas prime u čuveni sveruski institut požarne odbrane VNIIPO. Bili smo gosti generala Kopilova.
-- Posle penzionisanja radio sam i na nekoliko interesantnih projekata revitalizacije čuvenih naših objekata ali tu još nema dovoljne vremenske distance ...
Priče je dovoljno... (verovatno je i previše) da se sagleda jedan put.
Neki vrlo značajni ljudi na tom putu nisu pomenuti. U tom poslu čovek vidi i strahovite prizore - komadiće ljudi raznetih eksplozijom, ispečene, ugušene, rodbinu koja je zanemela ... one za koje znate da su krivi a da će proći bez odgovornosti (posao je drugih da to istražuju i dokazuju). To nije tako samo ovde. I sto je i u naprednoj Švedskoj, Nemačkoj .. Naravno ima i lepih trenutaka. Postoji jedna tužna okolnost - praktično niko neće primetiti da ste mnogima spasli život time što ste uticali da se zgrade i drugi objekti budu bezbedni od požara i eksplozije.
-- Neko (posebno nove gazde) će vas se sećati i govoriti vam da ste ga uterali u troškove na zaštitu 'koja možda i nije trebala jer on bi pazio a radnici ne bi smeli da puše' ...
Niko od nas koji su počeli da rade taj posao kad i ja nije imao sličan razvoj.- ipak postoji jedna sličnost: oni koji su se dublje bavili strukom imali su stabilniji razvoj i sačuvali su se od mnogih; neki su napredovali kad su 'oterani' i snašli se lakše kao poslovni ljudi. Niko nije imao štete što je nešto više znao svoju osnovnu i novu struku!
--Načelnika Uprave Vladimira Pekovića viđao sam retko ali se njegovo prisustvo osećalo - u odbrani od intervencija spolja. O njemu nisam znao skoro ništa, nije nikad pričao o uže stručnim problemima - tek posle 20 godina čitao sam njegove radove iz vremena oko 1975. i saznao sam da je itekako znao svoj posao. Uslovi za korektan rad u organu gradske uprave su bili dobri. Kako su se poslovi uvećali bio je potreban još jedan tim inženjera (tehnolog, arhitekta, elektro i mašinski) i u to vreme primljeno je četvoro (Mira Trkulja, Marta Prnjat, Radovan Jovanov i ja). Uz nesebičnu pomoć rukovodilaca i kolega brzo smo počeli da radimo sve složenije poslove.
--Kako je 1975. posle izmene Zakona o zaštiti od požara, uvedeno pribavljanje saglasnosti (umesto neobavezujućeg mišljenja) bilo je sve više posla i gradile su se sve složenije zgrade, a bilo je i zanimljivih industrijskih i drugih tehnologija. Naravno proučili smo odgovarajuće zakone, tehničke propise i neke standarde ali je nekad bilo potrebno i da se koristi nešto više. Učilo se od mnogih projektanata, proizvođača opreme, uvoznika i zastupnika, ali i od prvih naših stručnjaka koji su osmišljavali sisteme bezbednosti složenijih objekata.
--U kancelariji kolega sam našao sveske prevedenih NFPA američkih kodova /dobre prakse/, i nekoliko časopisa FIRE iz predhodnih godina. NFPA smo povremeno koristili ali na vatrogasne časopise niko nije obraćao pažnju. I tada je u časopisu FIRE bilo dosta reklama za vatrogasnu opremu i kraćih članaka o požarima ali je povremeno bio i po neki prilog iz preventive.
--Mene su zaintrigirala 3-4 članka. Tri su se odnosila na prva iskustva u poslediplomskoj nastavi o zaštiti od požara u Edinburgu a data su i ispitna pitanja za nekolicinu prvih studenata. Smatrao sam da sam naučio nešto više od prosečnog studenta termodinamiku (odslušao sam nešto i na poslediplomskim studijama o tome, imao više knjiga o sagorevanju i dr. srodnim oblastima) ali ispitne zadatke prof. Davida Rahsbash-a i dr. jedva da sam razumeo. Intuitivno sam osetio da će od toga nešto biti i možda malo i iz sujete i inata počeo da tražim ono što su Britanci počeli da razvijaju. Ti Britanci su eksperimentisali i analizirali uz pomoć nešto prostije matematike (od ruskih autora) ali su dolazili do izraza koji su se primenjivali u izgradnji objekata. U jednom od brojeva FIRE bio je i članak Margaret Law o dinamici požara u prostoriji u funkciji specifičnog požarnog opterećenja i ventilacionog faktora (odnosa površine otvora prema površini zidova).
--Britanci, i naravno oni preko Atlatntika, su shvatili da treba da krenu novim putevima i da je teorija ložišta za probleme požara zabluda. Dolazile su i novije ruske knjige u kojima je bilo sličnih pogleda a pojavila se i knjiga našeg čoveka dr. Dragoljuba Stojanovića, iz Niša, za studente Fakulteta zaštite na radu - pisana na osnovu saznanja iz te ruske literature.
Trebalo je ići dalje: želeo sam da saznam gde su centri u kojima se to radi, koji su to ljudi, posebno oni najbolji u svetu, dokle su stigli u istraživanjima. I onda 1985. neočekivan dar - uzimam u knjižari Introduction to Fire Dynamics Dougala Drysdale-a. Prva knjiga napisana za poslediplomce u Zapadnom svetu po predavanjima koje je Drajsdel držao u Edinburgu i na WPI, u USA. Preveo sam skoro celu knjigu i tih godina napisao svoje prve radove, izlagao ih na savetovanjima u Beogradu, na Bledu, u Sarajevu, Neumu, upoznao sve koji su u Jugoslaviji nešto više znali i uradili.
--U međuvremenu bilo je nekoliko događaja - najvažniji za moje dalje učenje je bila izgradnja hangara za avione JAT-a u Surčinu. JAT je trebao da projektantima predloži sistem zaštite velikog hangara i opredeli se za nemački ili američki koncept. Dobio sam zadatak da proučim NFPA regulativu o hangarima (tada već bilo više stotina strana) a zatim smo krenuli u konsultacije u Frankfurt (najveći hangar na svetu), Cirih i Beč (sličan našem-oko 110 sa 70 m, za dva džambo aviona). Imali smo svesrdnu podršku Lufthanse, Swissair-a i austrijske aviokompanije, uprava aerodroma i ljudi koji su za njih radili sisteme bezbednosti od požara, od idejnih rešenja do izvođenja. Mnogo smo pričali, razmatrali koncepte, gledali crteže, obilazili i probali instalacije.
--Kasnije je za naš hangar projektovan sistem zaštite po nemačkom konceptu (oslanjanje na tehniku ali i obučeno osoblje) i kasnije je nešto (glavni objekat) od predviđenog kompleksa izgrađeno, ugrađeno i ispitano.
--Tokom 1986. uhodali smo se i u vršenju poslova tehničkih pregleda i stekli nova iskustva Dobio sam i nekoliko priznanjana na poslu, bio šef odseka a zatim načelnik odelenja za nadzor (0bjekata koji se koriste - dakle malo po strani od onog čime sam se sve više bavio).
Znao sam šta se u vrhu dešava. Pravi pioniri požarne bezbednosti u desetak centara u svetu bili su već zreli ljudi a dolazila je velika navala mladih sa poslediplomskih studija. Nekoliko univerziteta u zemljama jakog obrazovanja formiralo je odseke za probleme požara i jačao je rad u institutima i laboratorijama.
--Odlazio sam kod dr. Cvetkovića u IMS i povremeno u Savezni zavod za standardizaciju kod Damjana Brankovića i Ksenije Ivanović. Tamo sam se susretao i sa dr. Dragutinom Redžićem, savetnikom u SSUP, koji je bio prilično uzdržan - ali smo našli zajednički jezik kad smo otvorili priču o njegovim člancima koje je objavljivao već tokom oko 20 godina.
Prva faza učenja i rada se tada (posle oko 8 godina) zaokruživala. Mogao sam da nastavim da rutinski obavljam službene poslove ali bilo je novih izazova i neko je morao da bavi 'koskama' koje su dolazile. Naravno nisam bio sam u tim problemima - radilo se timski i to je bilo skladno.
II faza
Kako obično biva mnogi počeci budućih tokova bili su u predhodnom periodu.
Naučio sam kako se radi na donošenju standarda. Posećivao sam nekoliko ljudi na tehničkim fakultetima, nekad i sa M. Kadićem, u pokušaju da nekog od profesora, ili bar asistenata, zainteresujemo za praktične probleme. Po neko se uključivao bar povremeno u ovu novu oblast. Iskoristio sam neke prilike da 'nateram' neke firme da po nešto ispitaju na dejstvo požara. Napisao sam pravilnik t. n. za pristupne puteve. okretnice i uređene platoe za vatrogasna vozila u blizini objekata povećanog rizika od požara - verovatno još jednini u svetu.
--Najbolja laboratorija za požarna ispitivanja u državi je bila u Sarajevu u Institutu INZA. Radili su pametno na razvoju ali je verovatno uspeh Instituta bio i u tome što je značajan deo vojne industrije bio u Bosni, radila se gasifikacija Sarajeva i vlada BiH je finansirala mnoge projekte istraživanja, pomagala u opremanju instituta, obrazovanju stručnjaka. Odlazio sam u Sarajevo gde sam savetovao da se vrše ispitivanja na novim vrlo savremenim ispitnim pećima. Tamo sam upoznao više istraživača a najbolju saradnju sam imao sa dr. Esadom Hadžiselimovićem, najboljim stručnjakom koga je ondašnja Jugoslavija imala. Direktor instituta INZA bio je mr. Ratko Vujović sa kojim sam imao dobre odnose. T mi je omogućilo da objavim više članaka u časopisu /Požar, eksplozija preventiva/ koji je INZA izdavala, još od 1980.
--Primarni timovi su se popunjavali novim radnicima ali imao sam utisak da se ne održava ono drugarstvo pa i kolegijalnost koje je postojalo u mirnija vremena (1978 - 1986). Timovi su postajali sve heterogeniji i po godinama života, iskustva, motivisanosti za kreativniji timski rad. Ipak primljeno je na rad i nekoliko vrednih mlađih ljudi koji su posle preuzimali sve složenije poslove - među njima su se isticali Miodrag Isailović, Lukić Milomir i Glavonjić Milovan.
--Tada sam unapređen za zamenika načelnika Uprave. Za komandanta vatrogasne brigade je postavljen tada mlad čovek Mladjan Dragan, ali već sa solidnim iskustvom u brigadi. Nisam se nametao ni njemu ni njegovim saradnicima. S vatrogascima sam imao uvek dobre odnose i visoke cenio njihov rad, posebno znajući čime i kako rade. Po službenim obavezama išao sam na mnoge požare i tehničke intervencije u bilo koje doba dana i preživljavao mnoge njihove borbe. Držao sam nastavu na brojnim kursevima za vatrogasce i inspektore iz domena preventive i pokušavao sam da radim na povezivanju preventivaca i vatrogasaca.
U to doba počeo sam da se nešto više 'guram' u donošenje i ažuriranje standarda i Damjan me je sve više uvažavao kao saradnika (možda zato što se Redžić usled bolesti povukao i nije imao koga bližeg). Međutim sem izmena pravilnika o hidrantskoj mrežinešto značajnije nismo uradili - iako je bilo dosta planova. On je poslat u penziju i neko vreme SZS po tom pitanju ništa nije radio. Bio sam i u komisiji za građevinarstvo i tu smo uradili veći broj prevoda ISO standarda.
--Sa Esadom sam se viđao i u nekim drugim prilikama (Jugoslovenska savetovanja u Novom Sadu na po dve godne itd.). Jednom prilikom poslao mi je fotokopije znatnog dela zbornika radova sa I kongresa IAFSS-a u Berkeleju (Berkliju), Kalifornija. 1985.
Nekoliko naučnh radnika i vrhunskih istraživača je 1984. u Borehamwood-u usvojilo
prelog da se formira međunarodna asocijacija istraživača koji se bave oblašću
koju su nazvali Fire Safety Science (za razliku od predhodnog termina Fire Protection).
--Tako sam dobio detaljniji uvid u rad prvih 100. (bar onih koji pišu na engleskom, među njima i naravno značajan broj Japanaca, Šveđana, Finaca itd. ). INZA je bogatila svoju biblioteku, dopunjavala opremu i radila na više zanimljivih projekta evropskog nivoa. Odlučili smo da počnemo da pišemo knjige zajedno i naša prva knjiga trebala je da obuhvati karakterizaciju materijala i konstrukcija na dejstvo požara. Knjigu smo relativno brzo pripremili i opremili nizom standarda. Knjigu je izdao institut INZA i ja sam dobio samo 5 primeraka neposredno pred prve političke i druge napetosti u Bosni. Moguće je da je neznatan broj primeraka te knjige dospeo kasnije u Srbiju.
--Učestvovao sam u pregledu brojnih izgrađenih zgrada, reviziji projektne dokumentacije za mnoge važne objekate, vodio brojne razgovore u gradu. U redovnom poslu nailazio sam na mnoge probleme i pokušavao po negde da učinim nešto više od normalnog. Posebno su u jadnom stanju bili mnogi objekti kulture i obrazovanja i tu sam osećao potrebu da pišem informacje o neposrednim opasnostima za ljude i nacionalna dobra.
--Kako je poznato tokom 1990. došlo je do suštinskih promena u društvu - puna centralizacija vlasti definisana novim Ustavom, ponižavanje Beograda i mnogih drugih u ime borbe protiv autonomaša, separatista; uz to išla je privatizacija, korupcija, kriminal. Kriminalci i 'spretni' su ušli u poslove divlje izgradnje i dogradnje objekata što se odražavalo i na naš posao. Znanje i veštinu je trebalo uložiiti da se spreči ruženje Beograda i snižavanje bezbednosti do nivoa kad greške obesnih i propusti mogu dovesti do masovnijih tragedija.
U vreme sankcija nije bila moguća nabavka ni knjiga i časopisa, kako zbog toga što
organizatori blokade nisu dozvoljavali ni promet životno važnog medicinskog
materijala za bebe a kamoli knjiga i časopisa. Do tada sam pratio časopis NFPA - Fire Technology i neke druge. Bilo je sramotnih prekidanja kontakata ali i ljudi na zapadu koji su znali koje se igre igraju i koji su nam pomagali. To se videlo i u izgradnji stajališta Vukov spomenik.
--U izgradnji stajališta Vukov spomenik učestvovao sam skoro od početka, prvih radnih
sastanaka. To je za mnoge bio izazov koji se javlja jednom u životu. To je bio projekat kog mnogi u početku nisu razumeli ali je ipak bilo onih opreznih koji su shvatili da treba da pitaju one sa iskustvom. Imao sam dovoljno mogućnosti da na brojnim sastancima izlažem potrebu da se prave scenarija udesa, (stizale su i informacije o takvim događajima u svetu), mnogi su počeli da korektnije shvataju opasnosti, ali bilo je i smutljivaca koji su cenili da naduvavam problem. Sumnje su raspršivane postepeno kako smo izvodili probe paljenja vatre u vagona i to u stanju mirovanja (po mom scenariju) na koloseku ranžirne stanice u Zemunu. Kasnije smo prešli i na ispitivanja razvoja požara u samom tunelu (na starim ali kompletnim putničkim vagonima /! / pa su mnogi bili uplašeni i tvrdili da to niko, bar u Evropi nije radio) kada je trebalo da se pokaže uticaj ambijenta na razvoj požara. Mnogi su tada prvi put i čuli da treba da izrađuju elaborat o scenariju požara, planiraju detaljno eksperiment sa velikom vatrom, mere više parametara požara, snimaju ... registruju.
--Za mnoge je to bilo više od snimanja uzbudljivog trilera. Bilo je i filmadžija i reportera TV. Bilo je naravno i naivaca koji su nudili da koriste dimne bombe, generatore dima i sl. rekvizite. Ipak oni koji su vodili poslove razumeli su moje tumačenje da nema surogatnih rešenja i da nam treba jaka vatra u vagonu. Mnogi su mislili da smo preterali ali je ulog bio preveliki - trebalo je probati može li drenčer da kontroliše požar u predviđenom vremenu i koliko je učinak instalacije kontrole dima, kako se sve to ponaša i kad radi na rezervnom napajanju itd.
--Probe su rađene oko ponoći u skoro završenom stajalištu a dopunjavane su kako su pojedini sistemi stavljani u funkciju - dojava požara, automatsko gašenje i odimljavanje, i mnoge druge instalacije i uređaji. S obzirom na brojna ograničenja i nepovoljna osnovna rešenja (vrlo duboka stanica, nepovoljno rešenje kretanja ljudi - posebno u slučaju evakuacije - na 'silu' nađena rešenja za 4 izlaza - od kojih se realno koristi samo jedan dok su ostali putnicima nepoznati - i više su kao neki 'rezervni' a ne kako bi jedino bilo umesno, alternativni, putevi evakuacije).
--Izgradnjom tog stajališta se, iz pozadine, bavio i sam politički vrh Srbije. Bio sam u mnogim situacijama i prijatno iznenađen strpljenjem nekih politički poznatih ljudi da podrže sve što smo tražili da se ugradi, proveri. Nekoliko mlađih inženjera Energoprojekta, CIP-a, Instituta Kirilo Savić itd. radilo je posao sa velikim zalaganjem i strašču da stvore nešto što ima vrhunske domete u Evropi. S obzirom na uslove u kojima se to radilo i sve drugo cenim da su mnogi tek kasnije shvatili šta se tu događalo. Za one hrabre i uspešne taj posao je bila visoka škola koja im je dala samopouzdanje za druge izazove, kod nas i u svetu. Što se tiče rešavanja požarne bezbednosti to je bio objekat vrhunske složenosti i svetskih izazova. Tako visoki zahtevi se nametnu zbog teških slabosti osnovnih planerskih rešenja.
-- Ovako se došlo do iznuđenog koncepta da se planerske i greške osnovog idejnog rešenja tvrdoglavo ne priznaju, odbija svaki prigovor (bar na idejno rešenje koje se moglo menjati ako se već nije moglo prevazići to što je trasa tako duboko) - i traži podizanje nivoa bezbednosti instalaterskim merama (ovde i nekim putevima evakuacije kojih ima - samo na broju). U takvim slučajevima se obično pokaže da ljudi koji objektom gazduju žive u stresu da sve to održavaju godinama u ispravnom stanju a ono ipak zastareva, gubi na kvalitetu .. ako ni zbog čega ono zbog korozije. U samom završetku (kad je ono najvažnije bilo odrađeno) nisam učestvovao - dobio sam novu dužnost,... kao da sam sa tog posla elegantno sklonjen. Međutim i meni je to donekle odgovaralo i novim radnim mestom sam bio zadovoljan.
-- Prošlo je više od 14 godina i nije napisana monografija o tom poslu - naše građevinarsto je tu priliku propustilo. Oprema za bezbednost je tada bila vrhunska ali i njeno vreme pouzdanosti (i kod besprekornog održavanja) prolazi.
-- Skoro u isto vreme počela je u Beogradu gradnja i dva izuzetna objekta: Narodna banka na Slaviji i Beogradska arena. Srećom i tu je bilo bar po nekoliko odgovornih ljudi na važnim mestima koji su shvatili da imaju probleme požarne bezbednosti i hteli su da nađu dobra rešenja. Nažalost i na tim poslovima neko ko se potpuno preda poslu ne izdrži stresove (kao izuzetan inženjer Roknić - radio u nadzoru izgradnje banke).
-- U vreme kad su sankcije malo popustile ukazala se prilika da jedna naša grupa od na izložbu opreme za požarnu bezbednost i sprečavanje provala, video nadzora i sl. u Birmingemu. Dok se put pripremao došao sam do osnovne knjige koja se obično naziva 'biblija' - priručnik SFPE (društva američkih inženjera požarne zaštite) - delo na oko 1500 strana od oko 50 vodećih istrađivača, engleskog govornog područja). To je bilo ono pravo. veliko vrelo za naredne godine učenja i transfera znanja kroz radove koji su nastajali u rešavanju naših problema. Za mene je posebno važna bia poseta laboratorijama u Borehamvood-u. Tako smo jednog lepog dana početkom maja malim busom ušli u Melrouz aveniju i dvorište u kome su ispred upravne zgrade bile dve table - FPA i LPC.
-- Priznajem da sam bio uzbuđen. Primio nas je dr. Denej, ali se izvinio i prepustio nas svom nasledniku. Počeo je obilazak laboratorija. Zaista je imalo šta da se vidi i čuje. Znao sam iz ranijeg učenja ko je tu radio ali mnogi istraživači su već otišli dalje, neki i novi laboratorijski kompleks BRE u Garstonu a neki mnogo dalje. Tada se već znalo da je 'guru' - dr. P. H. Thomas otišao dalje. Međutim u zanosu sam postavljo i neka (za mene obična) pitanja. Tako sam šefa laboratorije za građevinska ispitivanja pitao kolika je snaga peći. Gledao me je radoznalo a onda je odgovorio da je on na tom mestu od nedavno i da to još nije saznao. Malo sam se ohladio. Druga faza mog učenja se završila (nekom vrstom hodočašća hramu gde je razvoj nauke o požarima počeo, ali i uz izvesno razočarenje. Moguće da je jedan deo tamošnjih istraživača sa kojima sam razgovarao bio frustriran osipanjem stručnjaka i izmeštanjem atraktivnijih programa na nove lokacije.
III faza
Na mestu načelnika odelenja za nadzor u izgradnji objekata bio sam zadužen za nadzor u fazama izgradnja koje obuhvataju planiranje (davanje sgalasnosti na urbanističke planove), projektovanje (davanje saglasnosti na projektnu dokumentaciju) i tehnički pregled (odobrenje za upotrebu da su predviđene mere zaštite sprovedene). Dokumentacija za sve značajnije što je građeno je trebala da prođe kroz moje ruke i naravno saradnika, malog odeljenja koje je neposredno radilo na tome. Međutim najznačajnije objekte sam 'radio' neposredno, kako je i dužnost nalagala, odlazio sam na brojne sastanke u gradu, planeri i projektanti su dolazili i do nas.
-- Učestvovao sam u više analiza požara a o nekima sam pisao (sa starešinama Vatrogasne brigade) i saopštavao o zapažanjima na savetovanjima. Savetovanja Previnga su održavana svake dve godine. U pripremi nekoliko sam učestvovao i skoro redovno imao po jedan ili dva rada. Više mojih radova objavljeno je i u Previngovom časopisu Preventivni inženjering. U to vreme dolazilo je do mene više studenata i studenata poslediplomaca sa raznih fakulteta radi uputstva i literature za obradu seminarskih, diplomskih, magistarskih radova. Pomogao sam i dvojici koji su spremali doktorat i uspešno odbranili teze.
-- Savetovanja su bila prilika da pozovemo u goste i nekoliko poznatih Rusa. Bio je tu i Baratov, Kuljba ali sa Nikolajem Brušlinskim sam imao veliko zadovoljstvo da budem nešto duže - kako u Beogradu, tako i prijatnom izletu u Vrnjačkoj banji u organizaciji Mlađana Dragana, koji je i pozvao slavnog profesora Velike škole (danas Akademije požarne bezopasnosti, MVD, u Moskvi). Pričali smo o mnogim temama, stanju požarne bezbednosti u svetu i kod nas, Drajsdelovoj knjizi (koja je bila prevedena na ruski), SFPE priručniku, programskim paketima (i nekim ruskim) , mogućnostima da se uopšte rade dobri proračuni razvoja požara u prostoriji. Kao doktor matematike predavao je na čuvenoj ruskoj visokoj školi a imao je više doktoranata na teme organizacije i funkcionisanja udesno-spasilačkih službi velikih gradova. Jedno vreme sam se bavio i tim problemima s obzirom da je to i nama trebalo i da sam praktično i na tome predhodnih godinama radio ali potpuno empirijski (dok su Rusi 'udarili' po svemu tome matematički). Dragan Mladan se tome posvetio i doktorirao na toj temi.
-- Proleće 1999. je posebna priča. Nismo samo gledali kako naše objekte ruše i pale avioni i rakete onih 'koji nam žele dobro' i izvode 'kampanju'. Objekti su gašeni i ljudi spašavani. Malo se o tome pisalo. Trebalo bi da je neko to snimao za buduće generacije Evropljana. Dr. Mlađan i ja (sa još nekoliko saradnika i velikim brojem pomagača projekta) smo dali mali prilog našeg viđenja i tih nedelja u lepoj monografiji koja je obuhvatila period od oko 140 godina razvoja profesionalne službe zaštite od požara u Beogradu. Dr. Mlađan je velikim naporom i uz podršku mnogih ličnih prijatelja /iz RTV Beograd/ napravio i prigodan film.
Stručne analize u domenu požarne bezbednosti (bar ponašanje konstrukcija) nisu rađene ni kasnije kada su mnogi objekti sanirani ili se pristupilo rušenju.
-- Tokom jeseni počeo sam da pišem tehničku preporuku kasnije označenu kao JUS TP 21.
O tome neočekivao dugom 'poduhvatu' sam dovoljno napisao u knjizi sa komentarom,
koja je objavljena kasnije. Kako sam imao dovoljno godina staža za penziju bilo je samo pitanje vremena kada otići. To se nije dogodilo ni krajem 2000-te, kada je došla nova vlast.
Bilo je u završnoj fazi obnova nekoliko desetina velikih objekata i privođenje kraju izgradnje drugih. Najveće angažovanje imao sam oko mnogih detalja za Narodnu banku a zaoštravali su se problemi oko Beogradske arene.
-- O Beogradskoj areni je izašla jedna monografija u vreme kad su grubi građevinski radovi bili izvedeni. Ja sam tada mogao napisati jednu knjigu samo o rešavanju dva-tri problema ove zgrade. Uostalom pisao sam ranije u nekoliko članaka o razvoju požara u prostorijama vrlo velikog volumena nadajući se da će neko i to čitati i koristiti kod izrade scenarija za izradu elaborata i pripremu ispitivanja koja su usledila.
-- Tek što sam penzionisan angažovan sam na rešavanju problema zaštite krovne konstrukcije arene sa prednapregnutim užadima. Kako je još ranije bilo odlučeno da se primeni vodena magla trebalo je naći potencijalnog isporučioca. Dr. Đorđe Simić, koji je radio na poslovima bezbednosti od požara u fazi projektovanja predvideo je da se koristi rešenje vodeće firme u toj oblasti Fogteh iz Kelna a u igri je bila i stara i firma Minimax iz mesta Bad Oldesloe, kod Libeka. Organizovan je put i bili smo gosti Minimaksa i Fogteha. Kod Fogteha smo videli sam vrh te tehnologije. Bio sam sa kolegama u prostoriji gde se gasi požar neposredno kod računara koji radi i ostaje da radi dok traje gašenje - da smo bili u prostoriji i izašli samo malo ovlaženi, ali ne mokri! Međutim neko se po našem povratku setio da treba da se raspiše međunarodni tender i da se otvore mogućnosti i za druga rešenja.
Nisam se protivio da se stvari vrate na unazad - što bi u slučaju da se izvede čisto građevinsko rešenje /pasivna zaštita/ bilo i pouzdanije - ali su zagovornici rešenja da ostane konstrukcija užadi vidljiva 'stali na noge'. To je bila apsurdna situacija - neko normalan bi svoju grešku 'sakrio' i zaštitio. Međutim ovde je greška prikazivana i hvaljena u svetu, koristio se argument da nema rezerve nosivosti da se snopovi užadi izoluju nekom iole težom izolacijom i sl. i trebalo je naći dovoljno dobro 'nevidljivo odelo' otpornosti na požar od 60 min ili bar 30 min da se u vatri 'greška' ne pregreje.
To je bio poznat problem - da se neko elegantno rešenje, koje ima slabost u domenu bezbednosti, po svaku cenu održava, i a traži se od bezbednjaka da oni naprave rešenje zaštite koje se ne 'vidi'. Ima u svetu i takvih firmi koje to rade po principu - što veći rizik veća i 'premija osiguranja'.
-- Dobila je posao firma koja je za partnera imala relativno poznatu malu firmu iz Švedske koja je radila instalacije vodene magle za zaštitu brodova. Šveđani su ponudili ispitivanja na modelu u SP laboratoriji u Borosu. Tako je izabrana ekipa u kojoj sam bio i ja stigla u Stokholm, pa u Geteborg i dalje u Boros, u divan naučno-istraživački park. T u sam video i po nešto i radio u najmodernijoj laboratoriji u kojoj je već slavu stekao istraživač Magnus Arvidson. Magnus je bio jedini Evropljanin koji je učestvovao u izradi prve verzije NFPA 750. Odmah je shvatio problem i ponašao se vrlo konstruktivno. Imao sam sa njim korektne razgovore ali i on je shvatio da je put do rešenja dug i da je firmi koja je dobila posao potreban dodatni razvoj.
Na povratku u Beograd shvatio sam da nisam više potreban a i da ne mogu da se dalje borim sa tim problemima i posle predaje izveštaja napustio taj posao. On se odužio još oko 2 godine i verovatno je to vreme iskorišćeno da se problemi izbora odgovarajućih mlaznica i neki drugi reše. Sticajem okolnosti neki ključni ljudi su na tom poslu su umrli ne dočekavši da arena bude službeno primljena (iako je bila u upotrebi - povremeni koncerti, sportske i druge priredbe).
-- Posle sam bio na čuvenom sajmu u Hanoveru, ('crveni petao' - koji se održava jednom u 5 godina). Sajamski kompleks je inače najveći na svetu. Odalte smo išli u posetu VdS-u (obišli laboratorije i bili lepo primljeni od našeg prijatelja Mihaela Šnela.
Februara 2007. bila je jedna naša ekipa, u organizaciji našeg društva DITUR na izložbi u Moskvi. Pokušao sam da stupim u vezu sa N. Brušlinskim, koji je već bio u penziji, ali mnogi koji bi trebalo da ga znaju u Moskvi nisu znali nešto više o njemu. Posle mnogo pokušaja uspeli smo da nas prime u čuveni sveruski institut požarne odbrane VNIIPO. Bili smo gosti generala Kopilova.
-- Posle penzionisanja radio sam i na nekoliko interesantnih projekata revitalizacije čuvenih naših objekata ali tu još nema dovoljne vremenske distance ...
Priče je dovoljno... (verovatno je i previše) da se sagleda jedan put.
Neki vrlo značajni ljudi na tom putu nisu pomenuti. U tom poslu čovek vidi i strahovite prizore - komadiće ljudi raznetih eksplozijom, ispečene, ugušene, rodbinu koja je zanemela ... one za koje znate da su krivi a da će proći bez odgovornosti (posao je drugih da to istražuju i dokazuju). To nije tako samo ovde. I sto je i u naprednoj Švedskoj, Nemačkoj .. Naravno ima i lepih trenutaka. Postoji jedna tužna okolnost - praktično niko neće primetiti da ste mnogima spasli život time što ste uticali da se zgrade i drugi objekti budu bezbedni od požara i eksplozije.
-- Neko (posebno nove gazde) će vas se sećati i govoriti vam da ste ga uterali u troškove na zaštitu 'koja možda i nije trebala jer on bi pazio a radnici ne bi smeli da puše' ...
Niko od nas koji su počeli da rade taj posao kad i ja nije imao sličan razvoj.- ipak postoji jedna sličnost: oni koji su se dublje bavili strukom imali su stabilniji razvoj i sačuvali su se od mnogih; neki su napredovali kad su 'oterani' i snašli se lakše kao poslovni ljudi. Niko nije imao štete što je nešto više znao svoju osnovnu i novu struku!
Нема коментара:
Постави коментар