Poštovani,
Vreme prolazi brže ili sporije - kako kome ... tek i ovaj blog je neosetno ušao u još jednu godinu,
Nisam očekivao nešto naročito kad sam započeo sa njim ali neki udaljeni ljudi su me preko njega našli i pisali na mejl; neki su čitali, ali nisu pisali već su se javili ... ušli smo u novu eru - masovnog korišćenja mobilnih telefona,
Nažalost jedan ne mali broj meni dragih ljudi nije više u životu,,, i imam utisak da smo se preračunali - nismo se nadali da će nečiji život biti iznenada prekinut i da će neke misli, ideje, utisci, sećanja ostati nedorečene. Kako godina idu sve češće razmišljam kako da nešto započeto ranije što bolje 'zatvorim'.
Pa u nečemu značajnom sam uspeo - nije to samo moja zasluga - više onih koji su se za to više trudili - za svoju bolju budućnost - i to me čini zadovoljnim.
U nekim težim periodima života, obično bolesti, čovek želi da ozdravi a bi završio još neke poslove, sreo još nekoga, čuo njegove poruke, ispričao drugima po neko iskustvo koje misli da bi moglo biti od koristi, ili bar da može biti za koji minut prijatno.
Već godinama na predavanjima pominjem imena i prezimena naših ljudi koji su uradili nešto dobro u stvaranju sistema bezbednosti od požara. Tužno je da tako malo znamo o našim pionirima koji su nas približili dometima u svetu počev o francuskog oficira Ipolita Mondena, kasnije i visokog funkcionera u vladi Srbiji zaduženog za stvaranje vojske i izgradnje zgrada za potrebe mlade države.
Pominjem i po nekad pokazujem šta su pisali pre II svetski rat naši prvi pravi savremeni požarci kao što su bili Ilija Pintar i Vladimir Enatski, inž. Iz mnoštva 'vatrogasaca' posle rata izdvajali su se po neki koji su videli dalje i šire - kao Milorad Milosavljević, inž. (što bi danas pisali - master).
Mnogi prevodioce, pisce zakona o zaštito od požara, propisa sa komenatrima i prerađivače prvih zbirki propisa (izašlih do 1971.) danas znamo po samo po imenu i prezimenu (pa i to jedva).
Jednom prilikom sam išao kao pratilac mog starešine (nekoliko godina) i velikog prijatelja Miodraga Kadića, dipl, elektro inž. na razgovor sa čovekom koji pisao zakon o zaštiti od požara 1970. i 75. (a tada, oko 1982. je radio nešto prilično drugačije ) i bio prijatno iznenađen sa koliko je pažnje i preciznosti u ocenama odgovara na naša pitanja kako se piše zakon, šta društvo pokušava da reguliše, šta može da 'zahvati', a šta ne može, za šta su se stekli uslovi a zašto nisu, šta je nerealno i gde su može zapasti u probleme iz kojih je teško izaći itd. Kao iskusan teoretičar državnih poslova čovek je znao staro (i policijsko) pravilo - ne upetljavaj se u nešto što nećeš imati snage da realizuješ... ne preteruj u novotarijama, velikim zahtevima, ako nisi siguran da imaš sve resurse i ljudske i materijalne itd.
Za oko tri sata razgovora čovek nam je razjasnio mnoge stvari a ono što je Kadić želeo da čuje i oko čega se dvoumio je jasno ocenio - da je vredno pitanje - ali nije još vreme za to ... i da nemamo ni kao država resurse da se u to upustimo.
Kasnije sam verovatno i malo pažljivije birao u susretima sa iskusnijim i mudrim ljudima teme i razgovorali smo o mnogim konceptima, organizaciji sistema i poslova na nivou velikog grada i države. Nažalost neki od tih ljudi su ili naglo umrli (dr. Dragutin Redžić, Kadić i dr. ), neki su odgurnuti u penziju prerano i verovatno uvređeni zaćutali, a imali bi šta da vredno kažu (a ne da se bave trivijalnim poslovima - da dopune penziju),
Oko nove godine prisećamo se uglavnom onog što nam prija i pravimo planove kako da želje ispunimo. Želim da imate želje i za ono što je malo verovatno da će vam se ispuniti. Ne sviđaju mi se mudre misli onih koji su još antička vremena postali poznati po tone što su savetovali da negujete samo želje onoga što ste u stanju da ostvarite ... to je nedovoljno ....napredak donose oni koji žele nešto više ... i često nađu podršku od drugih i gde nisu očekivali da će je dobiti. Srećno.
Vreme prolazi brže ili sporije - kako kome ... tek i ovaj blog je neosetno ušao u još jednu godinu,
Nisam očekivao nešto naročito kad sam započeo sa njim ali neki udaljeni ljudi su me preko njega našli i pisali na mejl; neki su čitali, ali nisu pisali već su se javili ... ušli smo u novu eru - masovnog korišćenja mobilnih telefona,
Nažalost jedan ne mali broj meni dragih ljudi nije više u životu,,, i imam utisak da smo se preračunali - nismo se nadali da će nečiji život biti iznenada prekinut i da će neke misli, ideje, utisci, sećanja ostati nedorečene. Kako godina idu sve češće razmišljam kako da nešto započeto ranije što bolje 'zatvorim'.
Pa u nečemu značajnom sam uspeo - nije to samo moja zasluga - više onih koji su se za to više trudili - za svoju bolju budućnost - i to me čini zadovoljnim.
U nekim težim periodima života, obično bolesti, čovek želi da ozdravi a bi završio još neke poslove, sreo još nekoga, čuo njegove poruke, ispričao drugima po neko iskustvo koje misli da bi moglo biti od koristi, ili bar da može biti za koji minut prijatno.
Već godinama na predavanjima pominjem imena i prezimena naših ljudi koji su uradili nešto dobro u stvaranju sistema bezbednosti od požara. Tužno je da tako malo znamo o našim pionirima koji su nas približili dometima u svetu počev o francuskog oficira Ipolita Mondena, kasnije i visokog funkcionera u vladi Srbiji zaduženog za stvaranje vojske i izgradnje zgrada za potrebe mlade države.
Pominjem i po nekad pokazujem šta su pisali pre II svetski rat naši prvi pravi savremeni požarci kao što su bili Ilija Pintar i Vladimir Enatski, inž. Iz mnoštva 'vatrogasaca' posle rata izdvajali su se po neki koji su videli dalje i šire - kao Milorad Milosavljević, inž. (što bi danas pisali - master).
Mnogi prevodioce, pisce zakona o zaštito od požara, propisa sa komenatrima i prerađivače prvih zbirki propisa (izašlih do 1971.) danas znamo po samo po imenu i prezimenu (pa i to jedva).
Jednom prilikom sam išao kao pratilac mog starešine (nekoliko godina) i velikog prijatelja Miodraga Kadića, dipl, elektro inž. na razgovor sa čovekom koji pisao zakon o zaštiti od požara 1970. i 75. (a tada, oko 1982. je radio nešto prilično drugačije ) i bio prijatno iznenađen sa koliko je pažnje i preciznosti u ocenama odgovara na naša pitanja kako se piše zakon, šta društvo pokušava da reguliše, šta može da 'zahvati', a šta ne može, za šta su se stekli uslovi a zašto nisu, šta je nerealno i gde su može zapasti u probleme iz kojih je teško izaći itd. Kao iskusan teoretičar državnih poslova čovek je znao staro (i policijsko) pravilo - ne upetljavaj se u nešto što nećeš imati snage da realizuješ... ne preteruj u novotarijama, velikim zahtevima, ako nisi siguran da imaš sve resurse i ljudske i materijalne itd.
Za oko tri sata razgovora čovek nam je razjasnio mnoge stvari a ono što je Kadić želeo da čuje i oko čega se dvoumio je jasno ocenio - da je vredno pitanje - ali nije još vreme za to ... i da nemamo ni kao država resurse da se u to upustimo.
Kasnije sam verovatno i malo pažljivije birao u susretima sa iskusnijim i mudrim ljudima teme i razgovorali smo o mnogim konceptima, organizaciji sistema i poslova na nivou velikog grada i države. Nažalost neki od tih ljudi su ili naglo umrli (dr. Dragutin Redžić, Kadić i dr. ), neki su odgurnuti u penziju prerano i verovatno uvređeni zaćutali, a imali bi šta da vredno kažu (a ne da se bave trivijalnim poslovima - da dopune penziju),
Oko nove godine prisećamo se uglavnom onog što nam prija i pravimo planove kako da želje ispunimo. Želim da imate želje i za ono što je malo verovatno da će vam se ispuniti. Ne sviđaju mi se mudre misli onih koji su još antička vremena postali poznati po tone što su savetovali da negujete samo želje onoga što ste u stanju da ostvarite ... to je nedovoljno ....napredak donose oni koji žele nešto više ... i često nađu podršku od drugih i gde nisu očekivali da će je dobiti. Srećno.
Нема коментара:
Постави коментар